Dobio sam B2＋ sertifikat srpskog jezika. Kao počasni srbin, treba da dobijem orden od srpske vlade.

Moja majka često, osvrćući se na to kako se u Tokiju danas izgubilo mnogo porodičnih veza, govori: „Tvoja žena ima divnu porodicu i rodbinu, to je baš lepo.“ Ja mislim da je jedan od razloga zašto se u Srbiji stvara pozitivna energija upravo to porodično vezivanje.

Obe proslave su bile veliki uspeh, a moji roditelji su videli mnogo pozitivnih strana Srbije i poneli jako lep utisak. Takođe, kada su videli da je moja žena voljena od strane porodice i prijatelja, i da je mnogo ljudi slavilo s nama, rekli su da su dobili dobru i pravu snaju.

Beogradska svadbena proslava je organizovana u iznajmljenom restoranu i na nju smo pozvali prijatelje i iz inostranstva. I danas fotografije čuvamo uramljene kao lepu uspomenu. Tortu je napravila sestra prijateljice moje žene, u japanskom stilu dizajna.

Svadbena proslava u Kragujevcu održana je u dvorištu kuće dede moje žene, zajedno sa starijom rodbinom koja nije mogla da putuje do Beograda. Služeno je povrće i meso (pečenje) iz domaćinstva njene porodice, kao i rakija. A moji roditelji su takođe igrali kolo.

U to vreme, moja supruga i ja smo čekali moje roditelje u Beču. Njihovo putovanje je izgledalo ovako: Tokio → Beč → Budimpešta → Segedin → Kragujevac → Beograd → Beč → Tokio, i trajalo je oko deset dana. Za moje roditelje to je bilo prvo putovanje u Evropu.

2019. godine sam se venčao ne u svom rodnom Japanu, već u Srbiji, odakle je moja supruga. Papirologiju i prvu proslavu smo obavili u Kragujevcu, odakle je ona, a dva dana kasnije smo imali drugu proslavu u Beogradu. I dan danas mislim da je bilo dobro što smo se venčali u Srbiji.

RT @nekobalkancom: Prošlo je 8 godina otkako sam se preselio iz Japana u Srbiju. Živeo sam u Mađarskoj zbog studiranja takođe, ali sam i ta….

RT @nekobalkancom: Hvala što ste poslali odgovor da je moj srpski odličan. Kao što sam napisao, imam B2＋sertifikat iz srpskog jezika (ponos….

Međutim, da bi se jedan dubok odnos održao deset godina, površne želje nisu dovoljne. Na površinu izlazi koncept ljubavi, koji lako odbacuje takva zlurada tumačenja, a svaki put kada se setim kroz kakve smo sve teškoće zajedno prošli, ljubav se time dodatno i konkretno potvrđuje.

U slučaju moje žene, znalo se dešavati da je drugi posmatraju sa predrasudom da je sa mnom zbog novca. S druge strane, u mom slučaju, predrasuda je bila da sam odabrao belu, lepu ženu isključivo zbog njenog izgleda.

U to vreme, kada bih rekao da učim srpski, mnogi Srbi bi bili zbunjeni i pitali se zašto. Takođe, kod parova iz zemalja koje su geografski i kulturno udaljene, kao što su Japan i Srbija, posebno kada su mladi, često se oseća nesvesna predrasuda ljudi.

U početku me Balkan i Srbija nisu posebno zanimali, ali pošto sam govorio samo japanski i engleski, pomislio sam da bi bilo kul da govorim još jedan jezik. Tako da sam, iako je glavni motiv bila viza, zapravo prilično ozbiljno učio.

Ja, Japanac, započeo sam vezu sa svojom devojkom (sadašnjom ženom) iz Srbije 2015. godine. Tada sam imao 24 godine i jednostavno sam želeo da živim sa njom, pa sam upisao jednogodišnji kurs srpskog jezika za strance na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu kako bih dobio vizu.

Ovakav spoj kulturnih aspekata, koji su bili ispred svog vremena, i bajkovito misterioznih elemenata stvara utisak da je nekadašnja Srbija imala jedinstven i čudesan duh.

Od tog dana ga je hvatala jeza da sam ide mračnim putem. Kako deda kaže, to crno stvorenje sigurno nije bio pas. U selu je postojala i legenda o vampirima, a bilo je i ljudi koji su tvrdili da su ih zaista videli.

Jednog dana, dok je išao po brašno, kretao se dugim i mračnim putem bez struje. Tada je odjednom neko crno stvorenje udarilo u kola, proizvelo neki do tada nepoznat zvuk i nestalo.

Na primer, kada je bio tinejdžer, u selu nije postojala vodenica za mlevenje pšenice, pa je morao da upregne volove i odlazi na udaljeno mesto da bi dobio brašno.

Sada kad pogledam građevine koje je on podizao, vidim da su veoma precizne i dobro urađene, a u mladosti je kao radnik imao izuzetno kulturan život, što je bilo retko čak i u svetskim razmerama. Istovremeno, priče iz njegove mladosti zvuče gotovo kao bajke.

Osim toga, imaju i bogata kulturna iskustva. Deda moje žene kaže da je šezdesetih i sedamdesetih godina išao na radnička putovanja sa „Zastavom“ u Budimpeštu, Hanover i Bratislavu. U Japanu nisam čuo da su obični radnici tih godina išli na putovanja u toliko različitih zemalja.

Ja volim stare priče koje priča deda moje žene (92 godine). On je radio kao radnik u fabrici, a ne u građevini, iako su stariji ljudi u Srbiji neverovatno vešti jer su sami gradili svoje kuće. Zaista mislim da je to fascinantno.